»

KALENDAR

19

Mar

Matica hrvatskih obrtnika, Zagreb

Druga konferencija o dobroj ekonomiji

27

Nov

Sarajevo, 27.-30.11.2014

Otvoreni Univerzitet

21

Nov

Institut za filozofiju i društvenu teoriju / Kraljice Natalije 45 / Beograd

Stradanje Roma u Srbiji za vreme Holokausta

21

Oct

Muzej Vojvodine / Dunavska 37 / Novi Sad

Pisma i poruke antifašista iz Banjičkog logora

19

Oct

Beograd, Trg republike

Oslobođenje Beograda

»
AKTUELNO
08.12.2014 | Dom omladine Beograda, Beograd
Rosa Luxemburg Stiftung
Centar za politike emancipacije vas poziva na konferenciju...




28.11.2013 | Novi Sad

Uvod u radikalne teorije. STVAR - Časopis za teorijske prakse br. 5

DOWNLOAD
RLS - SEE / Uvod u radikalne teorije. STVAR - Časopis za teorijske prakse br. 5

Uvod u radikalne teorije

„’Nepristrasnost’, ’objektivni pogled’, ako ne već sasvim naivan izraz površne nadležnosti, postali su laži“ – piše Valter Benjamin. Tako ni theoria očigledno više nikada neće biti mirno posmatranje izdaleka, nego će uvek podrazumevati učestvovanje u odnosima moći ovde i sada. Priroda kapitalizma je takva da nam se sistem nameće kao agresivna vidljivost, ali upravo stoga treba pitati šta ostaje neprimećeno, naturalizovano i depolitizovano. Za razliku od zajednica neposredne dominacije, u društvu kapitalističkog načina proizvodnje upravo apstraktne prinude imaju prevlast, a ta činjenica zahteva rad mišljenja. Otpor naprosto nije moguć bez kritičkog oka. „Klasa“, „zakon tendencije pada profitne stope“ ili „višak vrednosti“ se vrlo retko ili nikada ne pojavljuju u neposrednom iskustvu – reč je o pojmovima koji mogu da služe kao korisne ratne mašine. U takvoj situaciji i mržnju prema teoriji treba razumeti kao ideološki efekat koji treba odbaciti. Antikapitalizam se često koleba između dva ekstrema. Sa jedne strane se nalazi hladan teoreticizam koji se usred nedostatka antisistemske borbe ograničava na ezoteričan diskurs teorijskih mandarina, a sa druge strane stoji antiteorijska pozicija koja bi svako odstupanje od „direktne akcije“ okarakterisala kao akademsku masturbaciju u kuli od slonovače. Altiser, čitajući Lenjinov opis klasne pozicije intelektualca kao neizbežnog petit-bourgeois, na jednom mestu piše: da bi se ideje promenile, neophodna je duga i mučna re-edukacija, unutrašnji i spoljašnji sukob. Ukoliko se praksa shvata kao puka primena teorijskih uvida, jasno je da je nešto već odavno promašeno. Vreme supremacije teorije, teorijske avangarde ili intelektualnog vođstva je prošlo. Međutim, što se tiče antiteorijske pozicije, tu bi trebalo ponoviti Adornovo pitanje: da li čisto neposredan otpor može da bude ekifasan u društvu realnih apstrakcija, tj. u društvu najveće posredovanosti? Pseudomilitantni žargon zapravo potcenjuje snagu kapitalizma i ne može čak ni da dodirne vladajuće odnose. Opsesivna lamentacija na temu „naši teoretičari su elitisti i nemaju veze sa praksom“ jeste simptom koji samo pokazuje koliko je optužitelj lišen moći i prakse

Prvi mislioci marksizma nisu smatrali da teoriju treba importovati u proletarijat spolja, baš naprotiv: oni su smatrali da zajednički, koordinisani rad u fabrici sa svojim naučnim i tehnološkim aspektima uvek već ima tendenciju da stvori izvesnu racionalnost koja bi radničku klasu mogla da pretvori u samosvesnog političkog aktera. U tom smislu se moglo reći da je proletarijat naslednik nemačkog idealizma. Ima li razloga da se misli da danas ne postoji mogućnost takvog general intellecta?

Pitanje o odnosu teorije i prakse je aktuelnije nego ikada, jer se istovremeno odvija pojavljivanje novih teoreticizama i nove mržnje prema teoriji. Glavni izazov se sastoji u pronalasku pozicije koja je s onu stranu tih jednostranih opcija. Teorija, ukoliko je radikalna, mora biti aktivistička.

Stvar od svog početka ima podnaslov „časopis za teorijske prakse“. Gerusija je tokom 2012/13. godine organizovala Uvod u radikalne teorije kao program predavanja koji je trebalo da ponovi vezu koja je prisutna i u podnaslovu gerusijanskog časopisa. Program Uvoda je već i po sebi bio kontra-edukacija i re-edukacija: on kontrira selekciji na fakultetima koja isključuje ili pacifikuje i neutralizuje teorije koje su kritične prema postojećem društvu. Naravno, reč je i o ideji da se znanje mora prilagoditi i podrediti tržištu. Uvod u radikalne teorije je u tom smislu bio pokušaj da se interveniše u novosadskoj pustinji. Predavanja na Uvodu u radikalne teorije, držali su: Srećko Horvat, Dušan Maljković, Milan Rakita, Vladimir Gvozden, Gašpar Mikloš Tamaš, Branko Romčević, Primož Krašovec, Dušan Grlja, Saša Hrnjez, Andrej Pavlišič, Aleksandar Stojanović, Đorđe Hristov, Goran Rujević, Milena Stefanović, Adriana Zaharijević, Vuk Vuković, Alpar Lošonc, Vladan Milanko, Lidija Prišing, Ivan Radenković, Bojan Vasić, Ankica Čakardić, Mislav Žitko, Sanja Todorović, Leonardo Kovačević, Ivan Milenković, Darko Drašković, Aleksandar Matković, Lazar Atanasković, Igor Cvejić, Petar Bojanić, Mark Lošonc i Maja Solar. Zahvaljujemo se svim izlagačima i izlagačicama, kao i publici koja je svake radikalnoteorijske subote slušala, pitala, komentarisala, sugerisala, predlagala, ljutila se, smejala se, teoretisala sa nama. Veliku zahvalnost dugujemo i ljudima iz Crne kuće, ne samo zbog ustupanja prostora za sve Uvode, već i zbog velike podrške i pomoći u svakom pogledu (posebno Anici koja je sva predavanja redovno snimala, Žoltu na svoj tehničkoj podršci, Neni za šankom i njenom psu Garpu koji je lajao i nosio kamenčiće, i našoj Višnji koja se borila sa papirima).




'