»

KALENDAR

19

Mar

Matica hrvatskih obrtnika, Zagreb

Druga konferencija o dobroj ekonomiji

27

Nov

Sarajevo, 27.-30.11.2014

Otvoreni Univerzitet

21

Nov

Institut za filozofiju i društvenu teoriju / Kraljice Natalije 45 / Beograd

Stradanje Roma u Srbiji za vreme Holokausta

21

Oct

Muzej Vojvodine / Dunavska 37 / Novi Sad

Pisma i poruke antifašista iz Banjičkog logora

19

Oct

Beograd, Trg republike

Oslobođenje Beograda

»
AKTUELNO
08.12.2014 | Dom omladine Beograda, Beograd
Rosa Luxemburg Stiftung
Centar za politike emancipacije vas poziva na konferenciju...




10.04.2013 | Zrenjanin

Od radničkih borbi ka socijalnom pokretu

Publikacija Udruženja Ravnopravnost

RLS - SEE / Od radničkih borbi ka socijalnom pokretu

Publikacija Od radničkih borbi ka socijalnom pokretu koju možete kao PDF preuzeti na ovom linku je nastala kao rezultat okruglog stola: Uspesi i neuspesi radničkih borbi, održanog 1. septembra 2012. godine, u Zrenjaninu. U publikaciji su objavljeni i drugi materijali vezani za aktivosti Udruženja Ravnopravnost iz Zrenjanina. Prenosimo uvodni tekst urednika publikacije Branislav Markuša.

Počeo bih rečima Zdravka Deurića, jednog od osnivača i dugogodišnjeg lidera radničkog Pokreta Ravnopravnost. „Pokazalo se, takođe, da male i izolovane grupe ma koliko bile borbene nisu u stanju da preobraze privredu, društvo i državu, da preoblikuju sistem, već da u tome mogu biti uspešne veće i snažnije političke stranke, sindikati i udruženja građana sa jasnim načelima.“
 
Godine tranzicije su bile vrlo bolne za mnoge radnike, pogotovo industrijske, gde se pokazalo da je borba za radno mesto jedina iskrena borba, ali rekao bih da je ona gotovo po pravilu imala neuspešan kraj. Taj neuspeh nije samo lično stradanje pojedinca, koji je uz svoju borbu vezao javni interes, već je pokazalo i pogibeljni rezultat koji se danas ocrtava u propasti srpske privrede. Radnici nisu uspeli da se ni klasno, ni idološki ujedine i daju bilo kakvu alternativu današnjim društvenim tokovima. Čak naprotiv, postali su kao nikad nezainteresovani za stradanja pojedinaca koji su se do juče borili za opšti boljitak. Tako danas imamo strašnu činjenicu da su pojedinci koji su bili glavni nosioci radničkih borbi nestali ili su satanizovani od strane šire zajednice.
 
Zoran Bulatović i Senada Rebronja koji su ujedinili radnike različitih veroispovesti u Novom Pazaru napustili su zemlju zbog ozbiljnih pretnji i pritiska vršenog nad njima. Slobodan Gajić, čovek koji je hrabro vodio borbu radnika Zastave elektro iz Rače i omogućio državi da ponovo privatizuje to preduzeće stranoj kompaniji, danas od 2000 zaposlenih u toj kompaniji nije u radnom odnosu, već u jednom malom selu od dvadesetak kuća uzgaja i prodaje cveće.
Branko Trifunović koji je u svom Venčacu imao četiri privatizacije i koji je ujedinio radnike uspevši da spreči propast fabrike i održi proizvodnju, pretrpeo je razne pretnje i stradanja da je na kraju morao da podnese ostavku sa mesta direktora i napusti fabriku.
 
Mnogo je takvih ljudi koji su bili stubovi svojih borbi, ali društvo se „pobrinulo“ da oni nestanu i postanu suvišni.
 
Hrabra žena Ljubica Stjepanović Muhić iz IP Prosvete koja je vodila štrajk i hrabro govorila o pogibeljnom karakteru srpske tranzicije, izbačena je iz preduzeća na ulicu. I mnogo je još takvih koji su pretrpeli lična stradanja, pretnje, krivične prijave, među njima su Vladimir Novaković, Zoran Gočević, Mita Lisica, Mikloš Abel, Slaviša Makijević. Međutim, u medijima oni su prikazani kao probisveti i nenormalni ljudi.
 
Šta tek reći za radnike Zastave PES iz Surdulice koji tri godine štrajkuju bez ičije pomoći, bar moralne. Zdravko Deurić već deset godina pokušava da ispravi greške loših privatizacija, a za to vreme dva puta je robijao. Dakle, ako hoćete da budete radnik koji drži do svog radnog mesta, svoje slobode i mogućnosti „da se ništa o meni ne može rešiti bez mene“ onda vas čeka izgnanstvo, gubitak egzistencije, medijska hajka, pretnje, bacanje kamena kroz prozor dok spavate, kao što je to učinjeno Robetu Faiu koji je objavljivao istinu o radničkim borbama, tu su i krivične prijave pa i zatvor.
 
Ova knjiga ima za cilj da pruži polazne okvire za razmenu iskustava i umrežavanja onih koji ne pristaju da budu objekti tranzicije, već traže odgovor na čemu počiva srpska tranzicija. Da li je ta tranzicija stavljena u ustavni, zakonski okvir, i da li je privatizacija stavljena u zakonski okvir i kakve su šanse da se greške učinjene u njoj isprave. Takođe, ima li uopšte bilo kakve alternative postojećim društvenim tokovima i privrednom posrnuću. Ko treba više o tome da brine nego radnici ove zemlje, ako ih još uvek ima?
 
Branislav Markuš



'