Iskustvo jugoslovenskog socijalizma

Pozivamo vas da dođete na tribinu u organizaciji kolektiva Gerusija ''ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA'', koja će se održati 27. marta u 17.00h u Omladinskom centru ''Crna kuća'' u Novom Sadu. Učestvuju: Gordana Stojakovic (S.T.R.I.K.E, Novi Sad), Mislav Zitko (Centar za radničke studije, Zagreb) i MIROSLAV SAMARDŽIĆ (Kulturni centar Zrenjanin). Moderira: ALPAR LOŠONC (Univerzitet u Novom Sadu).

Jugoslavija već preko dve decenije predstavlja ime koje simboliše sve ono što dominantna naracija prezrivo odbacuje kao totalitarističko, komunističko, socijalističko, nedemokratsko, jednopartijsko, autoritarno itd. Ovaj pojednostavljeni narativ se temelji na pretpostavci da su sve slobode stvorene sa raspadom socijalizma, pre toga je jugoslovenski ''rigidni'' sistem navodno onemogućavao bilo kakav boljitak. Tako Jugoslavija postaje nešto nazadno, recidiv prošlosti, dok predstavnici nove (liberalne) demokratije postaju vesnici budućnosti. Imenom Jugoslavije i socijalizma stigmatizuje se sva ona zaostavština koja se u procesu tranzicije mora iskoreniti (radnici/e su lenji jer ih je razmazilo samoupravljanje; ljudi ne plaćaju karte u prevozu jer ih je tako naučio socijalizam; za nezaposlenost, siromaštvo, korupciju itd. – za sve to je kriv ostatak socijalizma, stoga je imperativ advokata tranzicije da se ovi ostaci što pre ukinu, jer nas na kraju toga puta navodno čeka bolja budućnost). Ova antikomunistička ideologija je zajedničko mesto i liberala (demokrata u svim verzijama) i desničara. S druge strane, kako se život u novoj demokratiji odvija sve teže (za većinu ljudi), tako se pojavljuje i fenomen jugonostalgije, subkulturna ali rastuća grupa jugonostalgičara. Ova druga naracija, pak, pojednostavljeno veliča sve što je jugoslovensko, a Jugoslaviju ponajviše podrazumeva kao kulturni fenomen. Tako se jugonostalgičarski narativ loži na estetiku svega jugoslovenskog, bez promišljanja šta je Jugoslavija zapravo bila u političkom, ekonomskom, društvenom smislu. Ova dva narativa se postavljaju kao lažna alternativa. Zadatak je, dakako, vratiti se na iskustvo jugoslovenskog socijalizma i kritički ga misliti kao iskustvo koje se pokazuje u svojim dvosmislenostima. Jugoslavija, dakle, nije ni čisto negativni, ni čisto pozitivni fenomen, valjalo bi misliti šta je ono u jugoslovenskom iskustvu što nam je važno i danas.

S obzirom na opštu diskreditaciju socijalizma u njegovim realno-političkim likovima kroz istoriju XX veka (staljinizam, poststaljinizam, socijaldemokratije, eurokomunizmi...), razumljivo je zašto ovakvi istorijski porazi pobuđuju opšte nepoverenje. Ako uzmemo u obzir i uspon neoliberalne ideologije nakon 70-ih godina i njenu sistematsku ofanzivu, ne samo na socijalističke tekovine već i na tekovine države blagostanja, onda je jasna konstelacija u kojoj se događa urušavanje ionako problematičnih formi real-socijalizama.

Ipak, jugoslovenski socijalizam je bio nešto drugo i nešto više do puka varijanta staljinizma, socijaldemokratizma ili eurokomunizma. Jedna od specifičnosti jugoslovenskog socijalizma ogledala se u uvođenju sistema samoupravljanja koji je težio da uspostavi demokratske odnose u proizvodnji. Ova političko-ekonomska invencija bi mogla poslužiti kao ishodišna tačka za svaku buduću socijalističku strategiju koja ozbiljno razmatra procese demokratizacije. Na planu međunarodne politike, jugoslovenski socijalizam je takođe imao specifičnu poziciju. U vreme hladnoratovske polarizacije sveta, Jugoslavija inicira iskorak iz ove alternative (ili SSSR ili SAD) i formira pokret Nesvrstanih zemalja. Pored ovih, pomenućemo još jednu značajnost jugoslovenskog iskustva - onu koja se tiče emancipacije žena. Antifašistički front žena (AFŽ) kao najmasovnija posleratna organizacija za mobilizaciju žena daje vanredno iskustvo koje nijedan feminizam ne bi smeo prenebregnuti (kako se to, na žalost, često dešavalo).

Ono što nam je socijalistička Jugoslavija omogućavala, a što nam se danas sistemski uskraćuje, imalo je mnogo veću društvenu važnost. Jugoslovenski socijalizam je priznavao tekovine radničke borbe i planskog organizovanja društva čije efekte su svi ljudi uživali. Svako je imao pristup besplatnom obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, obaveznom socijalnom osiguranju, sigurnom radnom mestu, plaćenom godišnjem odmoru, sistemu institucija koje su omogućavale brigu o deci (društvena briga o porodici je naravno olakšavala emancipaciju žena i izlazak iz kuće) itd. Ova osnovna ljudska prava kojima se zadovoljavaju osnovne ljudske potrebe nekada su bila rezultat kolektivne borbe, dok nas danas uveravaju kako samo neki mogu da uživaju takva prava jer su oni preduzetni, sposobni, kompetitivni, vredni i kreativni. Zbog toga što ne pristajemo na ovu logiku mislimo da je iskustvo jugoslovenskog socijalizma jedna od ključnih tema koju treba i danas promišljati i politički nastavljati.

Dobrodošli/e!