ROD I LEVICA 2 – KULTURA I SUPKULTURA

Dom omladine Beograda, 25. april 2013.
Učestvovali: Nenad Radić - istoričar umetnosti, Olga Dimitrijević – dramaturškinja, Tanja Marković – aktivistkinja

Način predstavljanja roda u okvirima vizuelnih umetnosti oduvek je bio indikator identiteta žena u određenom istorijskom periodu i socijalnom okruženju. Isto tako, odnos jednog vremena i umetnosti tog vremena prema levici,4 dobar je pokazatelj generalnog usmerenja tog društva – kako njegove geneze, odnosa prema ljudima koji ga čine, tako i njegovih stremljenja. Učesnice i učesnici tribine o kulturi i supkulturi, održanoj u okviru druge teme ciklusa „Rod i levica“ pokazali su, međutim, da bi analizi predstavljanja levice i roda trebalo prići naročito oprezno, pošto su njihovi aspekti mnogo kompleksniji nego što bi se očekivalo na prvi pogled.

U sklopu razgovora o vizuelnom identitetu žena u doba socijalizma, istoričar Nenad Radić analizirao je način doživljavanja lika i dela Jovanke Broz, ilustrujući to slikama i fotografijama nastalim tokom braka sa Josipom Brozom. Ističući da je od venčanja 1952. godine, do poznije faze Titove vladavine, ona bila važan faktor izgradnje njegovog imidža i otelotvorenje Jugoslavije u ženskom rodu, Radić je objasnio da je to bio proizvod čitavog aparata koji je radio na izgradnji njene predstave u očima domaće i međunarodne javnosti. Tokom 1951, Jovanka je šest meseci provela u Rimu, kod porodice Velebit, gde je obučavana lepim manirima, etikeciji, prigodnom oblačenju, posle čega doživljava potpunu transformaciju – pre svega u fizičkom smislu. „Ona na starijim fotografijama izgleda mnogo grublje, sa izraženim obrvama, drugačijeg držanja, u potpuno svedenoj garderobi. Sada odjednom dobija auru Holivuda, jer je Josip Broz bio veliki obožavatelj holivudskog glamura, i postaje neka vrsta kemp ikone“, kaže Radić. „Ono što je za nas ovde paradigmatično nije samo stvaranje jednog lika, već odnos vrha vlasti prema podeli na mušku i žensku sferu, kao i naš odnos prema liku i delu prve drugarice. To je preslikavanje zapadnog modela prve dame i preuzimanje američke ikonografije“.

Ni savremeno doba, kako će se pokazati tokom razgovora, nije lišeno višeslojnog i kompleksnog učitavanja značenja kada je u pitanju predstavljanje žena i različitih socijalnih grupa. Predstava „Radnici umiru pevajući“, koju je napisala Olga Dimitrijević, kao i reakcije na samu predstavu, ukazuju na niz stereotipa o ženama određenih profesija, muzici koju sluša veći deo stanovništva, ali i procesima u transformaciji državnog u privatno vlasništvo. Radnja drame smeštena je u mali grad u Srbiji i fabriku koja je privatizovana, gde radnici ne dobijaju plate i zbog toga odlučuju da stupe u štrajk. Pošto se to vlasniku fabrike ne dopada, on s predstavnikom lokalne vlasti stvara razdor među štrajkačima koji će i razbiti štrajk. Među štrajkačima su Zoran, Goran i Danica, koji čine ljubavni trougao od pre dvadeset godina: Goran i Danica su u braku, a Zoran i Goran se bore za vodeću poziciju u štrajku. Zoran ispada iz igre, zbog toga što mu je ćerka Milica pevačica koja spava s gazdom fabrike. Goran prihvata ponuđeni dogovor i prodaje štrajk. Njegova supruga Danica odbija da napusti štrajk i odlučuje da umre, a društvo joj prave Milica pevačica i hor majki koji sve vreme prati i komentariše radnju, izvodeći pritom muziku baziranu na popularnoj folk muzici.
„Ja folk ne koristim samo zato što to ume da bude divna i emotivna muzika, već i zbog toga što je to jedno jako široko polje, koje u sebi ima najrazličitije poruke – i one patrijarhalne, i one najliberalnije; i one emancipatorske; i primera o gej ljubavi i bacanju s mosta u reku. Štagod zamislili, tamo to ima“, kaže Olga Dimitrijević. „Folk je jedini muzički žanr koji je mogao da uđe u dramu, jer je to saundrek sveta u kome se drama odvija. Bilo bi potpuno sumanuto da svi tu slušaju EKV. Takođe, to je saundtrek koji potcrtava radnju, daje emotivnu notu svemu, ali i komentar na teze koje govore o folk muzici, a zapravo govore o našem preziru prema širokim narodnim masama. To sam htela da obrnem i da kažem kako se malo bavimo obespravljenošću narodne mase“.
Po rečima autorke predstave koja je na „Sterijinom pozorju“ dobila sedam nagrada, izuzetno je značajan lik pevačice Milice, pošto je ona „reprezent onoga što je srpski san“. Kao treća generacija žena u drami, ona pokušava da nađe prostor za sebe, ali istovremeno tačno zna šta hoće, ima jasne stavove i uverenja: ona će napustiti svog finansijera i ostati pored Danice, vraćajući na taj način solidarnost u tok čitave priče. Prema rečima autorke, ideja je bila da se razbiju stereotipi o narodnim pevačicama „kakve imamo na filmu i u pozorištu, da su to neke glupače bez mozga“.
Važan aspekt ove predstave jeste činjenica da je ona dramaturški i žanrovski zasnovana na melodrami XIX veka. „U melodrami, svi zapleti događaju se zato što je društveni poredak takav kakav je i teško ga je, pa i nemoguće, promeniti. Melodrama još pruža mogućnost da vašu politiku sprovedete bez problema. Svi junaci su crno-beli i zna se ko je dobar, a ko je loš. U tom smislu, to mi je savršeno odgovaralo, jer u priči o privatizaciji nema sivih zona, nego se zna ko je opljačkao, a ko nema šta da jede“.

Kao koautorka feminističko levičarskog stripa, vrlo oštro usmerenog ka kritici aktuelne aktivističke i levičarske scene, Tanja Marković iznela je niz aspekata svog rada, koji izazivaju ne samo javne kontroverze, već i lične dileme. Likovi ovog stripa su gospođe Statler i Valdorf, inspirisane istoimenim junacima serije Mapet šou, koji cinično komentarišu sve što se dešava među glavnim akterima na bini. Zaključivši da bi sve što se tiče levice, aktivizma i umetnosti najčešće svrstali u malograđanske aktivnosti, dve autorke zauzele su „politički nekorektan stav da te naše babe sede u loži i krznu i metafizički se preispituju da li su umetnice ili su radnice, ako su umetnice da li su i radnice, ako su radnice da li su i umetnice“.
Ističući da su u pitanju dijalozi koji se često vode na sceni savremene umetnosti, bez kontakta sa realnim radnicima i uz fanataziju o tome kako živi radnička klasa, Tanja Marković objašnjava da je lično imala problem s činjenicom da su junakinje označene kao „babe“. Uprkos opasnosti od pospešivanja mizoginog stava prema starijim ženama, prihvatila je kompromis i glavne junakinje funkcionišu kao dobro situirane malograđanke koje su politički „in“, koje se bave temama u trendu, koje barataju aktivističkim diskursom, ali „ne proizvode nikakav učinak, izuzev osećanja da su zadovoljne time što misle da su angažovane intelektualke“.
Svojim delom autorke kritikuju društvene krugove kojima i same pripadaju, što je takođe bilo problematično. „Mi smo vodile borbu oko toga da li je naš koncept samokritika ili samo kritika. Za mene je bilo mnogo lakše da ostanem u polju samokritike, kritike nas kao tih malograđanki koje često koristimo svoj simbolički prostor nesvesne učinika koji proizvodimo: potpuno lagodno, ne razmišljajući da je to privilegija koju većina ljudi nema. Meni je bilo lakše da se obračunavam s malograđanštinom u sebi, nego da upirem prst u pojave na sceni i tuđe zablude“.

Pitanja publike odnosila su se na značaj Jovanke Broz u kolektivnom sećanju, njen konkretan uticaj na modu, ponašanje i život ljudi u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, kao i na suštinu uloge koja joj je bila namenjena. Takođe, postavljeno je pitanje o subverzivnoj snazi folk muzike i njenoj funkciji u životima širih narodnih masa. Konačno, govorilo se i o odnosu feminizma i levice, tipovima žena-uzora u vremenu socijalizma, razlici između žena-ratnica i žena konstruisanih po uzoru na Holivud.