»

KALENDAR

19

Mar

Matica hrvatskih obrtnika, Zagreb

Druga konferencija o dobroj ekonomiji

27

Nov

Sarajevo, 27.-30.11.2014

Otvoreni Univerzitet

21

Nov

Institut za filozofiju i društvenu teoriju / Kraljice Natalije 45 / Beograd

Stradanje Roma u Srbiji za vreme Holokausta

21

Oct

Muzej Vojvodine / Dunavska 37 / Novi Sad

Pisma i poruke antifašista iz Banjičkog logora

19

Oct

Beograd, Trg republike

Oslobođenje Beograda

»
AKTUELNO
08.12.2014 | Dom omladine Beograda, Beograd
Rosa Luxemburg Stiftung
Centar za politike emancipacije vas poziva na konferenciju...




06.10.2014 | Zrenjanin

Uspesi i izazovi levice u regionu

U Zrenjaninu je organizovan još jedan u nizu susreta Levog samita Srbije

RLS - SEE / Uspesi i izazovi levice u regionu

U organizaciji udruženja Ravnopravnost proteklog vikenda (27./28. septembra 2014) u Zrenjaninu je organizovan još jedan u nizu susreta Levog samita Srbije. Pored sastanka organizacija koje čine Levi samit Srbije u velikoj sali Kulturnog centra Zrenjanina organizovana je i konferencija “Socijalne borbe i Levica – Razmena iskustava iz regiona”. Osnovna namera konferencije je bila da okupljenoj publici pruži uvid u razvoj levice u regionu kao i političke i ekonomske izazove koji stoje pred njom.

Na parlamentarnim izborima koji su u julu ove godine održani u Sloveniji, novo formirana koalicija Združena levica je osvojila 6% glasova i tako dobila šest poslaničkih mesta u parlamentu. O političkom kontekstu Slovenije i uspehu levice na izborima na konferenciji je govorio Blaž Gselman iz Inicijative za demokratski socijalizam (IDS), jedne od partija koje čine ovu koaliciju.

U svom izlaganju Gselman je istakao da je u Sloveniji država duži period ostala vlasnik preduzeća nego što je to slučaj u drugim zemljama regiona. Sloveniju je dugo krasio imidž uspešne ekonomije, međutim nakon pobede partije sa neoliberalnom agendom 2004. godine situacija je značajno promenjena. Usledila je globalna ekonomska kriza koja je potresla i slovenačku ekomiju što je vodilo ka politici mera štednje - zamrzavanju plata i ograničavanju državnog deficita na maksimum 3%. Kao reakcija na novu ekonomsku situaciju tokom 2012. godine je došlo do talasa masovnih demonstracija. U tim protestima su učestvovale i leve organizacije i deo studentskog pokreta koji će nakon toga i formirati IDS. Razlog za osnivanje partije bilo je prepoznavanje potrebe za čvršćom strukturom koja će obezbediti jasno političko zastupanje sveta rada. Gselman je istakao da je za rad IDS-a od suštiskog značaja saradnja sa progresivnim pokretima kao i komunikacija sa sindikatima koja je ključna za borbu na socijalno-ekonomskom polju. Važna je i borba na ideološkom planu za šta je nužno povezivanje sa institucijama kulture i obrazovanja. Gselman je posebno naglasio važnost terenskog rada i samoobrazovanja. Konačno rad u parlamentu IDS ne vidi kao svoj konačan cilj, već samo kao jedno od sredstava u svojoj antikapitalističkoj borbi.

Blaža Gselmana smo pitali da prokomentariše mogućnost razvoja sličnih levih organizacija u regionu. Ne samo da je razvoj levih organizacija u celom regionu moguć već je i nužan prema Gselmanu. “Nužan je zato, što su domaće političke elite samo zastupnici kapitala – izvršavaju njegovu volju – a životni standard radnih ljudi je sve gori”. Posebno je važno i regionalno povezivanje levih organizacija. Dodatno Gselman kaže da “Te organizacije ne moraju isključivo biti uređene u formi parlamentarnih stranaka već je bitno da forma po kojoj su organizovane omogućava konstantan rad na emancipatornom političkom projektu. Pokušaji izgradnje takvih organizacija postoje u celom regionu, a primer može biti i Levi samit Srbije. Važno je da sve te organizacije nastave da rade u svojim državama na ideološkoj borbi kao i na ekonomskoj borbi, na povezivanju sa sindikatima i organizovanju radnika.”

O iskustvu saradnje levih inicijativa sa sindikatima i nevladinim organizacijama u Hrvatskoj govorili su Bojan Nonković iz Baze za radničku inicijativu i demokratizaciju (BRID) i Vedrana Bibić koja je ujedno i članica Feminističkog fronta i Ženske fronte za radna i socijalna prava.

Osnovna namera BRID-a je da se bavi problematikom radničkih prava i uvođenjem demokratskih procesa u ekonomsku sferu za šta kao glavne saveznike nalaze sindikate i njihovo članstvo. Ta saradnja je najintezivnija sa Novim sindikatom u kome su aktivisti BRID-a angažovani na različitim poslovima. Nonković je naglasio važnost sindikalnog delovanja, budući da po aktuelnim zakonima u Hrvatskoj jedino reprezantativni sindikat ima pravo da pokrene štrajk, ali i zbog iskustava koja pokazuju da je dugotrajna radnička borba moguća jedino ukoliko je ozbiljno organizovana. Za to nije dovoljna samo dobra volja već je važno i raditi na jačanju materijalnih resursa kako bi se obezbedila neophodna sredstva za rad i adekvatne službe za pomoć radnicima. Osim toga neophodna je i edukacija radnika i aktivista, posebno iz oblasti radnog prava, jer neznanje na tom polju služi kao temelj za strah od poslodavca.

Vedrana Bibić je istakla da su i sindikati i nevladine organizacije dugo bili zatvoreni u partikularne probleme i da je sada potrebno zajednički preći na teren opšte borbe. Pri tome je važno prestati sa fetišizacijom vlastitih oblika delovanja jer to onemogućava saradnju. Sindikati su dobra forma organizovanja ali je neophodna njihova modernizacija, dok nevladine organizacije moraju da osveste potrebu za radničkim pravima. Imajući ovo u vidu BRID i Ženska fronta rade sa ženskim sindikalnim sekcijama i feminističkim organizacijama sa ciljem da se njihovo polje političkog delovanja proširi i da se ukaže na specifičan položaj žena u kapitalističkim proizvodnim odnosima.

Specifično pitanje za sindikalno organizovanje u aktuelnim uslovima je izgradnja strategije koja se odnosi na prekarne radnike. U izjavi za Mašinu Bojan Nonković je rekao da je to “izuzetno važno pitanje zbog promena u sastavu radničke klase.“ Iz perspektive malog sindikata rad na tom pitanju, nažalost, nije racionalan zato što je skup kako kaže Nonković. “Moraš sesti u auto i otići sto kilometara dalje na neko gradilište da bi pričao sa radnicima koji rade na crno. Ako bi se ti radnici učlanili u sindikat odmah bi ostali bez posla tako da za sindikat ne postoji neka direktna korist od takvog rada.“ Dalje Nonković konstatuje da “sindikalna scena u Hrvatskoj nema generalno stav o prekarnom radu, postoji jedino načelna frazeologija da se to mora suzbijati.“ Kako kaže naš sagovornik smer sindikalnog delanja treba da se menja “od odbrane trenutnih prava sve manjih grupa radnika prema ofanzivnim zahtjevima u smeru transformacije postojećeg sustava.”

Sledeće izlaganje je održao Tibor Mesman, član organizacije Helyzet iz Mađarske, koji je govorio o političkoj i ekonomskoj situaciji koja je vodila ka pobedi desničarske stranke FIDESZ na izborima 2010. i 2014. godine. Istorijske i političko-ekonomske pretpostavke dvotrećinske većine koju ima ova stranka sežu nazad u osamdesete godine, kada su donete neke od glavnih odluka o liberalizaciji, decentralizaciji i privatizaciji u Mađarskoj. Ti procesi su doveli do masovne nezaposlenosti, do porasta broja onih koji sve teže preživljavaju od najamnog rada, kao i do stvaranja malog sloja bogatih. Istraživači okupljeni oko Helyzet-a tumače politiku FIDESZ-a i radikalizam premijera Viktora Orbana kao ideološki zaokret od antipopulističkog liberalizma ka populističkom antiliberalizmu, a današnju Mađarsku vide kao agresivno-redistributivnu državu. Takva politika je kreirala klijentelističku mrežu institucija i službi koje su pod kontrolom vladajuće partije i koje dobijaju značajna sredstva iz budžeta. Ujedno se smanjuju izdatci za one delove državnog sistema za koje Vlada smatra da su joj opozicija a kao primer su navedeni fakulteti humanističkih nauka. Po Mesmanu, približava se neminovna kriza sadašnje vlade što će biti i dobra prilika za pozicioniranje novih levih inicijativa.

Za političke odnose u Mađarskoj je značajna i činjenica da je ekstremno desničarska stranka Jobik zabeležila ogroman rast na poslednjim izborima. Mesman smatra da Orban uspeva da kontroliše Jobik spolja, i da je interpretativni oblik koji Jobik nudi previše radikalan za većinu populacije u Mađarskoj. Na naše pitanje da li konfrontacija Jobika spada u prioritete levice u Mađarskoj, Mesman je je rekao da su se do pre nekoliko meseci oko toga vodile velike diskusije. Kao i da je jedan od stavova da je potrebno osloboditi socijalna i druga pitanja od desničarskih meta narativa. “Dakle, treba analitički razmatrati šta Jobik govori i napadati te stavove sa levih pozicija.” Osim toga on smatra da je „strateški bitno za razvoja jednog levog pokreta da se prepozna kakve su greške napravljenje u Mađarskoj u prošlosti koje su vodile do političkih i ekonomskih podela u društvu kakve imamo sada.“

Artan Sadiku, aktivista levog pokreta Solidarnost i radnik Instituta društvenih i humanističkih nauka iz Skoplja, je izložio glavne karakteristike aktuelne političke situacije u Makedoniji. Na početku svog izlaganja osvrnuo se na novi Zakon o radu u Srbiji i istakao da je sličan zakon u Makedoniji na snazi još od 1997. godine. Iste godine je i privatizacija javnih preduzeća u velikoj meri završena. Sindikati su smatrali da je jedina mogućnost pozitivnog delovanja prihvatanje dijaloga sa vlastima, ali se to pokazalo pogrešnim. Vlasti su kako zakonima tako i kreativnim političkim potezima onemogućile artikulaciju i borbu za prava radnika. Agresivnost neoliberalne politike u Makedoniji Sadiku je pokazao na nekoliko primera. Prema predlogu Zakona o štrajku uslov za zakonsko stupanje u štrajk je trebao da bude pregovarački proces između štrajkačkog odbora i poslodavca i proglašenje završetka pregovora od obe strane, što bi značilo da je poslodavac uvek u poziciji da onemogući štrajk. U svojim poslednjim kreativnim potezima Vlada Makedonije je pokazala kako je moguće zbog navodne ugroženosti javnog interesa zaobići postojeće zakone. Tako se umesto prosvetnih radnika u štrajku na njihovo mesto privremeno zapošljavaju oni nastavnici koji su nezaposleni, dok se kao odgovor na štrajk u zdravstvu otvara konkurs za zapošljavanje doktora iz Srbije. Dodatno, makedonska Vlada predlaže i promenu Ustava u kojem bi se predvidelo stvaranje tzv. slobodnih trgovinskih zona na teritoriji Makedonije u kojima bi zakoni slobodnog tržišta, a ne države, uređivali ekonomske odnose. Sa druge strane, napadi vladajuće većine na medije i ugrožavanje medijskih sloboda su doveli do politizacije novinarskih sindikata što je slučaj i sa delom nevladinih organizacija koje trpe pritiske Vlade. Mogućnost za širenje leve politike Sadiku vidi u saradnji sa pomenutim organizacijama i sindikatima. Posebno je istakao značaj povezivanja levice na Balkanu što bi dalo veći politički značaj organizacijama u svakoj pojedinačnoj zemlji.

Značajan problem koji određuje političke odnose u Makedoniji je nacionalistički paralelizam albanske i makedonske strane. Artana Sadikua smo pitali o odnosu levice prema tom pitanju. “U aktivističkom pokretu u Makedoniji smo razmatrali različite praktične načine političkog delovanja u tom kontekstu kako ne bismo upali u reprodukciju nacionalizma kada kritikujemo bilo albanski bilo makedonski nacionalizam. Konstantno pokušavamo da kombinujemo antinacionalističku retoriku sa klasnim zajedništvom ljudi u Makedoniji ali da nikad ne izostavimo pitanje nacionalizma s obzirom da bi nas čisto klasni i socijalni diskurs ostavio u potpunosti marginalizovane.“ Za levicu je taj proces pun izazova, što nam Artan Sadiku i dodatno pojašnjava: “Najveći od tih izazova jeste da ne smemo držati distancu spram masa koje su već reakcionarne i nacionalističke. Tu moramo ulaziti korak po korak i prilagođavati našu političku strategiju u radu sa tim ljudima koji socijalno stoje na levim pozicijama ali i reprodukuju nacionalizam.”

Članovi političkog pokreta Lijevi iz Tuzle Esmir Hajdarpašić i Denis Sadiković su predstavili tok razvoja masovnih protesta i uspostavljanja plenuma u Bosni i Hercegovini početkom ove godine. Oni su istakli značaj radnika iz Tuzle i preduzeća „Dita“, čiji su radnici stupili u štrajk još 2005. godine i odigrali značajnu ulogu za kasnije proteste svojim štrajkačkim aktivnostima 2012. godine kada su na tri meseca blokirali ulaz tog preduzeća. Izlagači su diskutovali i o teškoćama oko organizovanja i održavanja plenuma i pokušaja zloupotrebe principa direktne demokratije od strane desničarskih grupa. Iako su imali značajnu ulogu za politizaciju građana plenumi su kao efekat imali i pacifikovanje uličnih protesta što je dovelo i do gubitka njihovog legitimiteta. Jedini zahtev plenuma koji je ispunjen je onaj za ekspertskom vladom što je po rečima Sadikovića suprotno interesima radničke klase koja je i povela proteste. Kao ishod protesta formiran je Sindikat solidarnosti u Tuzli koji okuplja oko 4000 radnika iz 22 firme i predstavlja odgovor na postojeću rasparčanost, razjedinjenost i neefikasnost sindikata koja traje od raspada Jugoslavije.

“Posle protesta i plenuma u BiH smo dobili jasnu sliku da su promene moguće iako postoji utisak da je letargija trajala dvadeset i više godina“ rekao je Sadiković za Mašinu. „Naravno, sve to je poslalo i jasnu poruku da je potrebno i moguće organizovati se i za širu političku borbu. Levica svakako treba da bude spremnija za slučaj nekih sledećih masovnih protesta, kako bi uzela učešće i iznela svoje predloge koji bi na političkoj sceni bili prepoznati od strane radničke klase.”

Izveštavaju: Andraš Juhas i Marko Miletić

Tekst je objavljen na portalu Mašina

 

 




'